Једна од најснажнијих речи које можемо упутити своме Господу и ближњем јесте чудесна реч опрости! Дар и сила праштања уткана је дубоко у људском бићу, јер смо створени од Бога који прашта и воли. И човек је биће призвано да прашта, воли и изнад свега за своје слабости, да тражи опроштај од Бога и ближњега. Читаво Свето Јеванђеље проткано је истинском љубављу, љубављу која прашта.
Сетимо се Голготе. Загледајмо се срцем у љубљеног Христа распетог на Крсту. Осетимо Његове ране. Чујмо Његове речи на Крсту: Жедан сам! Да, Господ је жедан наше љубави. Ми, раслабљени, уместо љубављу да му ублажимо ране, дадосмо му жуч и сирће -сву горчину наших немоћи и сву киселост нашег лицемерја. Љубвеобилни Христос погледа у Оца свога небескога и рече: Оче, опрости им, не знају шта чине! И опрости нам Отац наш небески, опрости убицама свога Јединородног Сина.
После Голготе, које је оправдање за непраштање наше? Који је изговор за нашу повређену сујету? Нема изговора, нема оправдања. У данашњем животу наших парохија, свештеници су често сведоци како они које је Бог упутио једне на друге, не желе да опросте једни другима учињене слабости. Па чак и најситније увреде дуго се памте, злопамте и не праштају се. Шта је злопамћење? То је присуство гордости, а недостатак љубави. Злопамћење је тешко, болно памћење. Оно разара наше срце, смућује разум. Злопамћење не допушта духовно узрастање, јер како да узрастамо у Господу, у Његовој Љубави и Премудрости кад је наше срце заузето мржњом према ближњем. Злопамћење је прикривени вид мржње, када оправдавамо себе а осуђујемо онога ко нас је повредио. Злопамћење не воли и не допушта праштање.
Како да не опростим, кад желим да ми се прашта? Како да не волим кад желим да будем вољен? Како видим трун у оку брату свога, а у своме оку брвно не осећам? То брвно у оку нашем не да нам да сагледамо себе, своје грехе, своје слабости. То брвно је наша сујета. Са друге стране то грубо брвно у нашем оку је префињени дурбин, којим до најмање ситнице видимо пропусте и грехе својих ближњих. Често, наравно,увеличано.
Постоји нешто што једино може да истопи брвно нашега ока, то су сузе покајања. Покајање рађа праштање, праштање рађа љубав. Љубав, шта она рађа? Рађа Господа у нашим срцима. Зато је праштање непрекидна радост, непрекидни Божић нашега срца.
Када опростимо, радује се Небо. Ако сузе могу имати лепоту, онда су најлепше сузе помирења. Колико је велико опростити исто је велико и тражити опроштај. Када молимо за опроштај, тада смо на путу спасења који је саздан од смирења.
Смирење, свето смирење, тако нам недостаје, а има га у изобиљу. Где? У брату који тражи опроштај. Опрости и напој се ове свете и највеће врлине из срца брата свога јер у њему је Христос. Ако ти брат не тражи опроштај? Опрости и напој се смирења из свога срца јер тада је Христос и у твоме срцу.
Господе, ево распињемо своје слабости на крсту своме. Жедни смо! Жедни Твоје љубави.
Не узврати нам по делима нашим, ево грцамо од оцта и жучи нашег непраштања! Опрости нам!
И опрости нам Господ, јер Он је Љубав.
свештеник Вукман Петровић