Нови храм у недрима Жупе
Некада, пре рођења Христовог, земља се огледала у небеском своду и сазвежђима, дивећи се звездама и њиховој красоти, немајући да понуди ништа тако велелепно што би задивило звезде. А онда је Бог закорачио у свет, вечност је загрлила време…и земљу обасуше бесцен звезде које посведочише и сведоче љубав и сједињење између Бога и човека. Тада свод небески поче да се огледа и да се диви сазвежђу земаљском. Та светила и звезде сазвежђа земаљског то су наше цркве и манастири, наши храмови, где човек додирује Бога.
Подизати храм живом Богу и Његовим светима, значи оплеменити простор и време пред укусом вечности. Храм Божији је место где се спаја Небо и земља, место где се трулежно повлачи пред нетрулежним, место где човек постаје подобан Богу- постаје свет.
Блажен је човек и генерација која препозна и уграби своју прилику да подигне и угради себе, своју љубав и несебичну жртву у храм Христов, и сабере себи непролазно благо на Небу.
Винородна Жупа александровачка пожелела је да заблиста у сазвежђу цркава, сада већ Богом спасаване Епархије крушевачке, и ево, на њеним њедрима никао је предивни храм са пет купола и звоником, да сведочи о вери благочестивих Жупљана. Црква још није завршена, јер, још нам треба вере и молитве, још људи добре воље спремних да помогну. Нећемо и не желимо стати, зато молимо Господа да нас укрепи, и да, ускоро, овај храм васкрсне у пуном сјају светлости Христове која просвећује свет.
Благородни жупски виногради вековима су пунили Причасне путире светиња Христових, око којих се увек сабирао и сабира род наш српски од Свете Студенице до Свете Лазарице, од светих Немањића до честитога Светога кнеза Лазара Косовског, и даље у све земље српске. Зато је нови храм у Александровцу жупском и посвећен Сабору свих српских Светитеља, чијим молитвама посети нас Боже.
Наши свети преци подизали су цркве и манастире своме Господу и у временима страдања, болести, глади, мача, ропства… То је за дивљење, и питање КАКО? Када умом сиђемо у срце тамо ћемо наћи одговор: Прво су подигли храм Божији у себи!
Колико је важно имати цркву у свом граду, у месту где живимо? Исто колико је важно и дисати! Црква је дисање душе наше. Црква је лађа нашег спасења. Она нас чува од страшних бура и олуја овога света. Црква нас учи смирењу, покајању и праштању. Она нас упућује истинској љубави према Богу и ближњем свом. Она је васпитач младих и укрепљење старих. Она је утеха ожалошћених и исцељење болних. Црква сабира нас расејане. Она чува и оплемењује земљу нашу. Црква собом носи радост живота.
Господе помози нам да будемо достојни потомци својих светих предака, да се научимо од њих, јер су они научени Тобом постали Свети. Дај нам снаге, Господе Сведобри, да завршимо и украсимо нови храм александровачки, јер тако ћемо украсити и своје душе. Помози нам, Господе, да наша душа почне да дише радошћу вере Православне!
Вукман Петровић
свештеник у Жупи благородној
